SJAJNE VESTI

Ivo Andrić je najpoznatiji jugoslovenski i srpski pisac i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je 9. oktobra 1892. u selu Dolac kod Travnika.

Kada je imao dve godine, umro mu je otac od bolesti tuberkuloze a majka ga daje muževoj sestri koja nije imala dece. Detinjstvo je proveo u Višegradu, gde je završio i osnovnu školu. Veliku gimnaziju u Sarajevu upisuje 1903. godine, kada počinje da piše prve pesme. Kao gimnazijalac, Andrić je bio veliki pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik nacionalističkog pokreta Mlada Bosna.
Godine 1912. počinje da studira na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Zatim odlazi u Beč, pa prelazi u Krakov i nastavlja studije na tamošnjem filozofskom fakultetu. Andrić odlazi iz Poljske i kreće prema Bosni. Austrijska policija ga hapsi u Splitu i prebacuje ga u tamnicu u Mariboru, u kojoj će kao politički zatvorenik ostati do marta 1915. godine. U zatvoru piše pesme koje će kasnije biti objavljene u zbirci pesama „Ex ponto“.

Po izlasku sa robije, Andrić u Ovčarevu i Zenici ostaje sve do 1917. godine. Zbog bolesti odlazi u Zagreb gde ga zatiče i slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U oktobru 1919. godine počinje i svoju političku i diplomatsku karijeru kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu.
U Beogradu 1920. godine štampa pripovetku „Put Alije Đerđezela“, zatim objavljuje pripovetke „Za logorovanje“ i „Žena od slonove kosti“, kao i poznati ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. Godine 1923. postaje vicekonzul u Gracu, gde je 1924. godine odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vlasti“.  Godine 1926. primljen je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Objavljuje pripovetku „Most na Žepi“, a zatim ide u Brisel, pa u Ženevu, gde radi kao sekretar delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda.

Drugo diplomatsko putovanje Ive Andrića 1933. godine ga ponovo vraća u Beograd, kada postaje savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. 1934. godine u „Srpskom književnom glasniku“ mu izlazi prvi deo knjige „Jelena, žena koje nema“. Dan posle bombardovanja vraća se u okupirani Beograd, odbija da primi penziju i živi kao podstanar u stanu u Prizrenskoj ulici i tišini koju presecaju bombe i ratna razaranja, Andrić dovršava svoja dva najveća dela – „Travničku hroniku“ i „Na Drini ćuprija“. Oba su objavljena 1945. godine kao i roman „Gospođica“ godine 1958.

Ivo Andrić je bio mason, i oženio se svojom velikom ljubavi Milicom Babić.

Veliko priznanje mu stiže u vidu Nobelove nagrade 1961. godine za roman „Na Drini ćuprija“.

Setimo se kako je to bilo te davne 1961. godine, veoma značajne godine u srpskoj istoriji:

Andrićeva dela: „Ex ponto“, stihovi u prozi, 1918. „Nemiri“, stihovi u prozi, 1920. „Put Alije Đerzeleza“, 1920. „Most na Žepi“, 1925. „Anikina vremena“, 1931. „Portugal, zelena zemlja“, putopisi 1931. „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“, putopisi 1934. „Razgovor sa Gojom“, esej 1936. „Na Drini ćuprija“, roman 1945. „Deca“, zbirka pripovedaka. „Gospođica“, roman 1945. „Travnička hronika“, roman 1945. „Na Nevskom prospektu“, 1946. „Na kamenu“, u Počitelju, „Priča o vezirovom slonu“, 1948. „Prokleta avlija“, novela 1954. „Igra“ 1956. „O priči i pričanju“, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. „Jelena žena koje nema“, roman 1963. „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Lirske pesme koje su objavljene posthumno 1977. „Omerpaša Latas, nedovršen roman“, objavljen posthumno 1977. „Na sunčanoj strani“, nedovršen roman, objavljen posthumno „Znakovi pored puta“, knjiga objavljena posthumno „Sveske“, knjiga objavljena posthumno.

Čuveni Andrićevi citati:
„Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često baš to malo nedostaje.“
„Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.“
„Dobrota je u ovom svetu golo siroče.“
„Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.“
„Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.“
„Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.“
„Ljudi nikad neće prestati da traže i žele više i bolje od onog što im sudbina daje.“
„Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.“
„Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri“
„Smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže.“
„Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.“

OVO JE BIO NAŠ NOBELOVAC IVO ANDRIĆ!

IMPRESIVNO! SJAJNO!

  citati, ivo andric, lirske pesme, nobelova nagrada, pesme, pisac, poezija, romani, selo dolac, sjajne vesti, top vesti, travnik