SEĆANJE NA BEKIMA

Bekim Fehmiju je jedan od velikana jugoslovenske kinematografije, glumac na filmskom platnu ali i na pozorišnim daskama, „nežni šarmer“, i još mnogo toga. Uvek će nedostajati još mnogo reči da bi predstavili ličnost glumca Bekim Fehmija.

Rođen je 1. juna 1936. godine u Sarajevu kao šesto od osmoro dece, od roditelja Albanaca, oca Ibrahima koji je bio učitelj i majke Hazalije domaćice. U uzavrelom Balkanu njegova porodica se više puta selila a najduže ostaju u Prizrenu gde je zajedno sa braćom i sestrama završio osnovnu školu i gimnaziju.

Interesantno o prezimenu Fehmiju:
Bekimov otac Ibrahim Halili završio je učiteljsku školu u Skoplju, a tokom školovanja dobio je nadimak Fehmiju, što na arapskom znači odličan: Zbog toga je nekoliko godina kasnije odlučio da uzme nadimak Fehmiju za prezime koje je naknadno preneo na svoje potomke. Zbog insistiranja na tome da svoj narod uči pismenosti, Bekimov otac često je bio proganjan, a jednom prilikom čak je bio osuđen i na smrt. Na sreću, kaznu je izbegao preseljenjem iz Đakovice u Sarajevo, ali na ovaj postupak, između ostalog, navela ga je i loša materijalna situacija. Bekim potiče iz tradicionalne porodice u kojoj su se oduvek poštovale patrijarhalne vrednosti, pa je tako njegov otac bio zadužen za izdržavanje mnogobrojnih članova porodice, dok je majka Hazalija bila kod kuće i vaspitavala decu.

Odmah posle mature u prizrenskoj gimnaziji, seli se u Beograd gde je studirao Fakultet dramskih umetnosti od 1956. do 1960. godine, u klasi profesora Mate Miloševića. Zanimljivo je i to da je Bekim bio prvi kosovski Albanac koji je glumio i na platnu i na daskama.
U njegovom životu najvažnije mesto zauzima njegova supruga, životna saputnica, majka njegove dece takođe glumica Branka Petrić, a njihova ljubav je bila poput nalepše i najromantičnije filmske priče. Rodila mu je sinove Uliksa i Hedona, i bila mu je i oslonac i radost do kraja života.

Nakon što se 1941. raspala ondašnja Kraljevina Jugoslavija, a Bosna postala deo Nezavisne Države Hrvatske, Bekimova porodica ponovo pakuje kofere i nakratko odlazi u Skadar, koji je bio pod italijanskom vlašću, a odatle u Prizren. Baš u tom gradu svili su svoje porodično gnezdo i pustili korene, a legendarni glumac i njegova braća i sestre u tom gradu završili su osnovnu školu i gimnaziju.
– Jedne noći 1944. godine, dok su svi spavali, u kuću su upali Nemci. Tražili su nešto po kući. Tatu i ujaka Mazluma prislonili su licem prema zidu i hteli da ih streljaju zato što se tata i pored opomena neprestano okretao. Na kraju su otišli uz aufiderzen i osmeh oficira. Ja trčim ispred njega, podižem ruku u znak pozdrava i kažem: Hajl Hitler. Kad je oficir izašao iz sobe, odjednom, pred očima mi se pojavilo puno zvezdica. Mahinalno sam se okrenuo u pravcu iz koga je došao šamar i video majku Diju, još uvek sa Ljuljetom (najmlađa sestra) u naručju, kako me strogo gleda. Pa ja sam to rekao kako bih umilostivio Nemca da puste tatu – izgovorio sam i briznuo u plač, prisećao se Bekim i svoja sećanja pretvorio u reči monografije koja odiše duhom vremena u kome je slavni umetnik odrastao. Oslobođenje od Nemaca porodici Fehmiju nije donelo spokoj, pa je njegov otac često hapšen od strane vladajućih komunista kojima se nisu dopadali njegovi prosvetiteljski poslovi.

Njegov filmski opus je veoma bogat a najviše ga pamtimo po njegovim kultnim ulogama u filmovima: – Specijalno vaspitanje,
– Skupljači perja,
– The Odyssey,
– Black sunday,
– Hot Years,
– The Deserter i
– Roj.
Film koji mu je doneo veliku slavu i gde mu je partnerka bila Olivera Vučo, Skupljači perja, 1967. godine, osvaja Zlatnu palmu, i pravi mu prolaz u svetsku kinematografiju pogotovo posle odigrane uloge Belog Bore na romskom jeziku.

Fehmiju je stekao veliku popularnost ulogom diplomate u ostvarenju Avanturist.
Premijera tog filma prvi put u istoriji bila je upriličena na 10.000 metara visine, u džambo džetu na liniji od Londona do Los Anđelesa. Ipak, kritike su bile nemilosrdne i srušile su Bekimove snove o karijeri u Holivudu, ali zbog toga za njim nimalo nije opala potražnja u Italiji, u kojoj je odradio sijaset filmova i TV serija.
U filmskim ostvarenjima je glumio i sa svetskim zvezdama: Džon Hjuston, Ava Gardner, Šarl Aznavur, Irena Papas, Klaudija Kardinale, Olivija de Hevilend, Robert Šo, Fernando Rej, Dirk Bogard i Kendis Bergen, a uloge je izgovarao na srpsko-hrvatskom, albanskom, španskom, engleskom, francuskom, italijanskom i makedonskom jeziku.
Zadnje pojavljivanje  na sceni bilo je 1987. godine u „Gospođi Kolontajn“.

Iza sebe je ostavio autobiografsku knjigu uspomena „Blistavo i strašno“ koju je izdao 2001. godine. Drugi deo ove knjige je objavljen posthumno u jesen 2012. godine.

– Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936. u šest i trideset po podne, u Sarajevu, u ulici Nova mahala br. 6… Ja, Bekim, što znači blagoslov, poslednji sam od muške dece. Imam veliku i gotovo uvek ošišanu glavu… Mene svi vole i uvek se raduju kad me vide, daju mi novac da kupim sladoled ili salep (slatki napitak), na primer advokat sa Papaz-čaršije ili moj ujak Mazlum – napisao je Bekim u memoarskom romanu Blistavo i strašno objavljenom 2001. godine.

Početkom 2010. godine Fehmiju je imao moždani udar, a ta bolest ga je dotukla i fizički i psihički. Iako je imao veliku podršku od supruge Branke, dece i prijatelja koji su bili uz njega, utonuo je u duboku depresiju, jer je shvatio da ništa neće biti kao pre. Sve ga je to navelo na težak korak, 15. juna 2010. godine, odlučio je da izvrši samoubistvo. Njegova smrt je ostavila veliku bol njegovoj nporodici i prijateljima kao i poštovaocima njegovih dela.

Njegovo telo je kremirano je 17. juna 2010. godine  na Novom groblju u Beogradu, i njegov pepeo je, po njegovoj želji, prosut u reku Bistricu kod Prizrena, gde je uz Beograd proveo najveći deo života.

  bekim fehmiju, beograd, branka petric, djakovica, film, glumac, ibrahim fehmiju, ibrahim halili, nezni sarmer, pozoriste, prizren, sarajevo, sjajne vesti, skupljaci perja, specijalno vaspitanje