SJAJNE VESTI – LAZAR STOJKOVIĆ

U nedavnom intervju Lazara Stojkovića za Novi Magazin mogli smo pročitati kako jedno racionalno razmišljanje u sprezi sa predviđanjima može dati dobitnu kombinaciju.

Lazara je pre dve godine predlagao da se Srbija orijentiše ka razvoju robotike, civilnih bespilotnih letelica i 3D štampe. Međutim u daljini se čuo samo EHO, ali pravog, ljudskog odziva, sa druge strane priče nije bilo.

Urednik sajta SJAJNE VESTI: Zašto Srbija (oni koji vode državu) nemaju sluh?! Zašto teraju mlade iz države? Zašto teraju suvo zlato od sebe? Zašto? Zar je politika ispred svih?
Primer ovog čoveka koji je predvideo da će u trendu biti robotika, bespilotne letelice i 3D štampa, govori samo da je potrebno racionalno razmišljanje, malo predviđanja koja su zasnovana na činjenicama i dobije se uspeh! Ali da nastavimo …

Lazar Stojković je radio kao asistent menadžmenta kod profesora Mortena Hansena na UC Berkeley School of Information. Trenutno radi kao mentor u beogradskom ICT Habu, ali i na druge načine, pomaže razvoj start-ap kompanija i povezivanje naše tehnološke zajednice sa Silicijumskom dolinom.
Pre 6 meseci prestaje da bude asistent i iz akademskih voda u svoje ruke uzima palicu dizajnera proizvoda u novom start-apu u San Francisku. Lazar navodi da je taj start-up projekat sačinjen od fantastičnih ljudi i da ga vode jako uspešan menadžer koji je privukao velike investicije.

Na pitanje novinara šta misli o poseti delgacije Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem u SAD na investicionu konferenciju pre nekog vremena, i da li ima povratne sprege, kakvi se efekti Lazar odgovara:

Efekti su svakako dobri za Dačića i pripadnike državne delegacije koja je turistički obišla Zapadnu obalu. Ni Majkrosoft nije loše prošao, jer mu je tadašnji predsednik Vlade usput ostavio još novca srpskih poreskih obveznika. Sve u svemu, ceo taj put mogao bi da se okvalifikuje više kao „shopping trip“ za trošenje novca, nego kao investiciona konferencija za njegovo privlačenje. Osim toga, sam događaj u San Francisku bio je amaterski organizovan – niti je imao bilo kakav publicitet u lokalnim medijima, niti je postojala vidljivost u ovdašnjoj tehnološkoj zajednici.
Veću korist od toga donela je majska poseta mojih prijatelja iz 500 Start-ups, drugog najboljeg start-ap akceleratora u svetu, zvezdarskom ICT Habu. Osim predavanja koje su održali start-apima u Beogradu i Novom Sadu, njih trojica su tom prilikom odlučili da 500 Start-ups investira u TruckTrack Vuka Nikolića. Kasnije se jedan od njih odlučio i da kupi stan u Beogradu, jer se potpuno zaljubio u atmosferu srpske prestonice. To su direktne strane investicije, a ne politički marketing.
Što se povratne sprege između tehnološke dijaspore i Srbije tiče, ne bih se složio da ona uopšte ne postoji, ona je samo u skladu sa opštim privrednim okruženjem u zemlji.

Lazar Stojković je vrlo direktan kada se govori o poslovnoj klimi u Srbiji. Navodi da je glavna karakteristika neefikasnost javne uprave i gomila nepotrebne birokratije. Takođe ima zamerku na sistem obrazovanja koji je uglavnom neprilagođen potrebama tržišta i koji ne proizvodi dovoljno kvalifikovane radne snage. O sporim sudovima i proizvoljno tumačenje čak i onih relativno savremenih zakona mogao bi da priča danima. Naveo je i jedan primer:

„Uvek se setim onih momaka koji su završili u zatvoru zbog affiliate sajta i dečka kome je tržišni inspektor uručio pozamašnu kaznu za obavljanje delatnosti za koju nije registrovan zbog 10 evra koje je dotični zaradio za godinu dana od specijalizovanog bloga o parfemima. Ako postoji nerazumevanje za bilo kakvo tehnološko preduzetništvo, čak i na tom najnižem nivou, šta onda reći za ozbiljnije poslove?“

Opisujući probleme koji su evidentni u Srbiji, i koji koče napredak Srbije, pominje primer nedostatka pravnog ekvivalenta stavci „safe harbor“ iz Digital milenijum kopirajt akta (Digital Millenium Copyright Act – DMCA), koji je na snazi još od 1998. godine, a predstavlja zakonski mehanizam zaštite za kreatore digitalnih proizvoda od pokušaja drugih da zloupotrebe njihove mobilne aplikacije.
Sa druge strane, ima mnogo propisa koji sprečavaju bilo kakav napredak u određenim oblastima, u čemu ubedljivo prednjači Narodna banka Srbije. Njegov omiljeni primer čak nije ni ceo onaj višegodišnji cirkus sa PayPalom koji je nastao zbog zakona o deviznom poslovanju, već zabrana NBS da domaća pravna lica imaju bilo kakve veze sa bitkoinom.

Bitkoin (eng. bitcoin) je digitalna i globalna valuta. Stvorena je 2009. od strane lica ili grupe ljudi pod pseudonimom Satoši Nakamoto.

Čisto da stavimo stvari u perspektivu, dotična tehnološka inovacija koju po značaju mnogi ovde upoređuju sa World Wide Webom, počinje polako da menja kompletan dosadašnji finansijski sistem i, sa investicijama od blizu 360 miliona dolara, samo od početka ove godine predstavlja ubedljivo najbrže rastuću tehnološku oblast u svetu kada je reč o investiranje u start-apove. Naravno, od toga ni dinar neće završiti u Srbiji.

Lazar na jedan fenomenalan način opsiuje šta je to pronašao u Americi:

U Zalivskoj oblasti San Franciska pronašao sam jedno napredno, stimulativno, kosmopolitsko okruženje, zagledano u budućnost. To je neki jedinstveni koktel globalizacije, hakerskog idealizma, hipi etike, mešavine vrednosti koje kreira tehnološka industrija sa starim kapitalizmom Zapadne obale, umetničke ekscentričnosti San Franciska, tipično kalifornijske opuštenosti i vere u to da ovde svojim znanjem svet možemo da učinimo boljim mestom. Osim toga, Zalivska oblast, tj. Silicijumska dolina, ima ubedljivo najveću koncentraciju pametnih ljudi na jednom mestu u celom svetu.

U Srbiji je veoma problematično delovanje firme koja se bavi bilo kojim vidom tehnologija (od frilensera do preduzetnika) u pogledu pravnih stvari i birokratije. Spas za takve firme, koje zarade prve ozbiljne novce, vlasnici pronađu u izmeštanju biznisa i kompletne poreske i druge prihode u zemlju gde su takve obaveze manje a birokratija jednostavnija.
Ovo je vrlo lako uraditi jer u par dana preko Iterneta mogu da otvore kompaniju u Delaveru, Singapuru ili negde drugde, pa im jednostavno ne pada na pamet da finansiraju postojeći sistem u Srbiji. Ubrzo nakon što se biznis izmesti iz Srbije, dobar deo shvati da ni oni ne moraju baš da budu tu, nakon čega sledi emigracija.
Lazar napominje da je najalarmantnija stvar u vezi sa ovim poslednjim to što se uopšte ne radi o običnim inženjerima, koji ionako odlaze u ogromnom broju već skoro 25 godina i čija svaka kupljena karta u jednom pravcu, bar u slučaju IT stručnjaka, Srbiju košta između 50 i 100 hiljada evra, jer je to cena njihovog obrazovanja. Nego ovde je reč o preduzetnicima koji pokreću nove poslove, stvaraju vrednost, otvaraju nova radna mesta. A svako radno mesto u tehnološkoj industriji u proseku kreira još 4,3 druga radna mesta u privredi, dok, na primer, svako radno mesto u proizvodnji kreira samo 1,4 druga mesta. Njihov egzodus – koji se, bar sudeći po krugu ljudi koje poznajem, samo ubrzava poslednjih godina – ne samo da dugoročno znači ogroman finansijski gubitak za zemlju, već predstavlja i svojevrsnu nacionalnu katastrofu.
Zbog svih ovih stvari o kojima je Lazar govorio retko kome, ko je iole profesionalno ostvaren u inostranstvu, uopšte ne pada na pamet da se vraća i pokreće bilo kakav biznis iz Srbije. Umesto toga, ljudi se odlučuju za nešto drugo: osnivaju kompanije tamo gde je poslovna klima dobra, što znači ne u Srbiji, a onda Srbiju koriste kao neku vrstu domaće autsorsing destinacije. Odnos cena-kvalitet tu je zaista odličan. Na primer, za godišnju platu jednog dobrog softverskog inženjera u San Francisku, u Beogradu se može zaposliti ceo tim.

„Naravno, američke kompanije koje su osnovali naši ljudi koriste to kao „tajno oružje“, pa se tako, na primer, ceo razvojni tim veoma uspešnog start-apa Frejm iz Silicijumske doline nalazi u Nišu, jer je odatle njegov osnivač Nikola Božinović, koji inače već gotovo 20 godina živi u Americi. Takvih primera ima mnogo. Poznajem nekolicinu ljudi koji su potrošili bukvalno milione dolara na autsorsing u Srbiji tokom poslednjih desetak godina. Oni bi vrlo rado investirali u srpske start-apove, i ne samo oni, ali je ponuda još uvek jako tanka, poslovna klima nikome ne uliva poverenje, a start-ap ekosistem je u ranoj fazi razvoja, pa do tih transakcija još uvek ne dolazi u nekom značajnijem broju.“

Jako bitno je da konačano prestanemo maštanje o reindustrijalizaciji koju će doneti neki krupni investitori iz inostranstva. Oni se ionako, bar u novijoj istoriji Srbije, nikada nisu pojavljivali bez debelih subvencija i ekspresnog proglašavanja njihovih ugovora državnom tajnom. Drugo, to znači prepoznavanje resursa kojima raspolažemo, dakle pametnih mladih ljudi koji se bave tehnologijom, s jedne strane, i pružanje tim ljudima najboljih uslova za život i rad, sa druge, umesto da im se i jedno i drugo na svakom koraku otežava.
Na primer, šta bi se desilo kada bismo u Novom Sadu umesto brojnih postojećih firmi koje se bave autsorsing uslugama imali stotinjak kompanija fokusiranih na proizvode kao što je Eipix? Odgovor: imali bismo oko 15.000 novih radnih mesta, veoma bogatu prestonicu Pokrajine, visok rast životnog standarda u tom delu zemlje i mnogo naplaćenog poreza.

Ta prilika neće trajati večito. Procenat mladih preduzetnika kojima je jedini cilj da odu iz zemlje, jer u njoj ne vide nikakvu perspektivu, iz godine u godinu raste. Strani investicioni fondovi bukvalno otimaju najperspektivnije nove srpske start-apove. Na primer, bugarski Eleven raspolaže sa desetak miliona evra kapitala, mahom iz evropskih fondova. U okruženju koje im ne nudi baš ništa osim problema, tridesetak najzanimljivijih srpskih start-apova prodalo je svoje vlasničke udele Elevenu uz obavezu preseljenja u Sofiju, ruku na srce, uglavnom privremenog. Ko zna koliko će novih kompanija, koje bi mogle da budu novi Nordeusi, Srbija zbog toga izgubiti u korist svog istočnog suseda?

Autori intervjua su konstatovali da Lazar spada u grupu mladih ljudi koju opisuje, i razloge zbog kojih se odlazi. Nakon toga su ga pitali da pojasno konkratnije zašto je otišao iz Srbije?

Kao što ste rekli, otišao sam iz svih onih, na početku ovog razgovora navedenih razloga, plus opšta društvena klima koja je, nažalost, izuzetno nezdrava. Iako ima solidan potencijal da bude lepo mesto za život i posao, zemlja u kojoj sam rođen postala je udžbenički primer negativne društvene selekcije i jednostavno nije zemlja u kojoj želim da živim i u kojoj bih jednog dana trebalo da odgajam svoju decu.

Prenosimo jedan komletan pasus iz intervjua:

Filozofija razvoja u SAD, u poređenju sa Srbijom, ako to uopšte ima smisla?

Poređenje nema previše smisla, jer su filozofije poslovanja i poslovna klima dijametralno suprotni između ove dve zemlje. Biznis je u Americi nacionalni sport broj jedan. Čak i ljudi koji rade relativno slabo plaćene poslove, trude se da imaju svoj mali investicioni portfelj hartija od vrednosti i svi prate kretanje cene akcija na berzi. Kada govorimo o preduzetništvu, kapital je dostupan za bilo koju dobru ideju. Start-apovi se ne fokusiraju toliko na profit na kraće staze, već teže brzom rastu. Tako nije ništa neobično da investitori u neki neprofitabilni biznis investiraju i po stotinjak miliona dolara. A desi se i, recimo, čak 1,2 milijarde kao u slučaju Snapchata, iako ta firma do sada nije napravila nijedan cent prihoda, jer znaju da će novac sam po sebi kasnije doći ako se napravi proizvod koji ima vrednost za veliki broj ljudi.

U Srbiji ništa od gore nabrojanog nije slučaj. Korporativizacija praktično ne postoji, što je posledica skandalozno visokih troškova osnivanja i vođenja akcionarskog preduzeća kao forme privrednog društva. Poređenja radi, u Americi osnivanje korporacije košta 150-300 dolara, završava se brzo preko Interneta, ne postoje tekući troškovi ako nema prihoda i zato maltene svi imaju registrovanu neku firmu. Pošto su korporacije u Srbiji za domaće privrednike skupa egzotika, većina ekonomske aktivnosti ide kroz preduzetnike – „sole proprietorship“ – i društva sa ograničenom odgovornošću. Posledica toga je da je Beogradska berza danas potpuno irelevantan faktor, tako da je i interesovanje građana za investiranje tim putem praktično nepostojeće. To dalje vodi ka tome da se imućniji ljudi uglavnom odlučuju za investiranje u nekretnine, što je jedan od najkonzervativnijih pristupa investicijama i donosi najmanju dobit. Što se pokretanja novog posla tiče, u Srbiji to u većini slučajeva znači pozajmljivanje novca od PRP – porodica, rodbina i prijatelji – ili odlazak u banku po kredit. „Venture capital“ ne postoji, što srpske firme onda stavlja pred izazov da moraju što pre da budu profitabilne, jer jednom kada početni kapital nestane – „game over“. Niko ne razmišlja o agresivnom rastu koji se kasnije može pretvoriti u masivne prihode i tržišnu dominaciju, jer su fokusirani na to kako da plate PDV sledećeg meseca za prodatu robu ili usluge koje još uvek nisu ni naplatili. Zbog toga svi otvaraju pekare, kafiće i kioske brze hrane: promet kreće odmah i „cash flow“ se brzo stabilizuje. Zbog svega toga Srbija ima primitivnu ekonomiju koja je u proseku oko pola veka iza razvijenog sveta.

Pored gore pomenutog predloga, za razvoj robotike, civilnih bespilotnih letelica i 3D štampe, državi Srbiji Lazar predlaže i sada dve nove prilike: Bitcoin i Virtual Reality.

Bitcoin i kriptovalute koje nijedno pravno lice u Srbiji ne sme ni da takne, zahvaljujući uobičajenoj kratkovidosti Narodne banke Srbije. Blockchain kao „open source“ projekat već obećava da postane osnova svih finansijskih transakcija u budućnosti, i ne samo njih, a već sada počinje polako da ubija praistorijske biznise koji se oslanjaju na skupe informacione transakcije, kao što je na primer Vestern union.

Virtual Reality je drugi veliki talas tehnološke inovacije koji nama kao čovečanstvu, nakon tridesetak godina iščekivanja i razočaranja, konačno stiže zahvaljujući tehnologijama kao što su Oculus, u vlasništvu Facebooka; Magic Leap, glavni investitor Gugl; HoloLens, Majkrosoftovo čedo, pa čak i Cardboard, Guglov genijalni projekat za upotrebu pametnih telefona kao VR naočara. Ovaj mega trend će dugoročno potpuno promeniti gotovo celokupnu ljudsku interakciju sa mašinama, od toga kako radimo do toga kako se zabavljamo u slobodno vreme. Rekao bih da su startne pozicije što se platformi tiče već zauzete – bar za prvo vreme, jer su pomenute korporacije potrošile milijarde dolara na istraživanje i razvoj tih tehnologija – ali postoji ogroman prazan prostor što se tiče kreiranja sadržaja za njih. Narednih godina će se na tome praviti imperije.

Želimo da navedeno izvode i ljude koji su se potrudili da naprave ovaj intervju:

Autor: Mijat Lakićević
Foto: Samudra Bhuyan
Izvor: Novi magazin

NADAMO SE DA ĆE DRŽAVA IMATI VIŠE SLUHA!

  3d stampa, beograd, bespilotne letelice, bitcoin, bitkoin, ict hub, intervjui, lazar stojkovic, novi magazin, robotika, sjajne vesti, top vesti, TruckTrack, virtual reality, vuk nikolic