Velika je hrabrost, a još veće srce u Zorana Simonovića (62), zaposlenog u JP „Železnice Srbije“, koji je uspeo zaustaviti voz koji je saobraćao od Niša prema Zaječaru.

Sve je naizgled bilo normalno i ispravno u vozu „šveđanka“, gde je oko 50-tak putnika putovalo svojim kućama. Bilo je i mladih i starih a najviše dece. Mirno su putovali kroz Gromadski tunel i stanicu Hadžiće, a onda se počelo dešavati nešto što je ukazivalo na opasnost, počeo je da opada pritisak, gubili su vazduh u kočionom sistemu, kočnice ne reaguju. Iskusni Simonović, koji kao železničar radi već 35 godina, odmah je alarmirao mašinovođu, koji je uspeo da zaustavi voz.

„Pozvali smo majstore u depou u Zaječaru i kazali šta se dogodilo. Dok smo čekali dalja uputstva, primetili smo da je voz, sam od sebe, počeo da se kreće. U trenutku sam shvatio da su smo ostali bez vazduha i da su kočnice potpuno otkazale!“ – objašnjava Simonović.

Voz, nošen inercijom, krenuo je nizbrdo, pod kosinom od 12 procenata. Ništa više nije moglo da ga zaustavi. U vagonima počinje panika, deca su počela da se hvataju za glavu i vrište, ali uz silna objašnjenja da je sve u redu panika je sprečena. Jeste među putnicima, ali voz je povećavao brzinu a neminovno pitanje kako izbeći katastrofu. Odmah je obaveštena stanica u Svrljigu koja je hitno morala da obezbedi sve pružne prelaze „jer postoji realna opasnost da voz isklizne iz šina“. Kroz stanicu u Svrljigu prošli smo brzinom od 75 kilometara na sat, bukvalno smo „klizili“ po šinama.

„Znao sam da se približavamo Svrljiškoj klisuri, gde mašinovođa nije imao ni teoretske šanse da zadrži kontrolu nad vozom. Gledali smo, bukvalno, smrti u oči. Kroz glavu mi je samo proletela slika nesreće u crnogorskoj Divači, kada je poginulo na desetine ljudi“ – priča Simonović.

Bila bi to velika tragedija, a postavlja se samo jedno pitanje – kako je izbeći?! U tom trenutku jedino rešenje je bilo kada bi se nekako dočepali čeone slavine i da se ručno okrene, to bi trebalo da zaustavi voz.

„Ni trenutka nisam razmišljao, jer smo svi, ionako, već bili mrtvi. Otvorio sam prozor i rukama se uhvatio za krov. Video sam, za trenutak, provaliju ispod sebe. A, onda sam sve izbacio iz glave. Razmišljao sam samo da moram da pređem tih nekoliko metara i stignem do čeone slavine“ – objašnjava Simonović.

I osvajalo se milimetar po milimetar, nadljudskom snagom, kretao se Simonović, dok se prstima, kao kandžama, držao za krov voza. Svom silinom ga je udarala vazdušna struja, ali on nije odustajao. Tek kada je osetio pod rukom retrovizor voza i uhvatio se za njega shvatio je da je uspeo. Zoran je uspeo da se prebaci na platformu, gde se nalazila čeona slavina. Grozničavo je, boreći se sa napadom panike, počeo da je okreće. Nije ni primetio kada ju je zavrnuo do kraja.

Simonović priča da se jedino seća da je voz počeo da usporava i da je stao tek posle desetak minuta. Bili su na jedva dva kilometra od Svrljiške klisure. Još desetak minuta i svi bi poginuli. Ali, Bogu hvala, svi su ostali živi.

Nije ni svestan kako, ali uspeo se vratiti u voz, a putnici su počeli da vrište da li od straha ili radosti tek toliko da se zna da su živi. Jedan od njih je Zoranu kazao:
„Majstore, mogli ste da poginete“.

„Ćuti, bre“ – podviknuo sam. „Svi smo mogli da izginemo. Bog nas je pogledao. Ostali smo živi …“

U tim momentima nije bio svestan kako je uspeo da spreči veliku nesreću, niti je bio svestan kakvoj se opasnosti izložio ali je jedno sigurno, gledao je u voz koji je zaustavljen na jedva dva kilometra od Svrljiške klisure, duboke, na pojedinim mestima, i do 50 metara!

Ovaj veliki junak je pošao u planinu više zaječarskog sela Dubočane, da se pripremi za zimu i da sebi useče drva za ogrev. Prokomentarisao je da je morao da dođe ovde da „radom pokuša da se oslobodi stresa, koji ga je tek sada stigao“.

Nadležni u Zaječaru su generalnom direktoru „Srbija kargo“ predložili da nagarade Simonovića.

„Obećali su, valjda, da će mi zaposliti sina, a meni dati 50 hiljada dinara. Ali, još uvek ništa nisam dobio napismeno“ – komentar Simonovića.

Saznali smo da su Simonovića ipak nagradili sa mnogo većim iznosom, ali bilo kako bilo, jedno je sigurno: Zoran Simonović je uradio veliko delo, spasao je i ljudske živote i sprečio materijalnu štetu velikih razmera.

Pogledajte prilog Best Televizije iz Zaječara:

Mi mu čestitamo na hrabrosti!
SVAKA ČAST!

SJAJNO!

  heroji, masinovodja, sjajne vesti, svrljig, top vesti, veliko srce, zajecar, zeleznicar, zoran simonovic