SJAJNE VESTI IZ PROKUPLJA

Era novih tehnologija, u svetu i kod nas dovela je do izumiranja mnogi tradicionalnih starinskih zanata, a preostale zanatlije jedva opstaju jer imaju sve manje kupaca. U tu grupu spada i kazandžijski zanat. Nekada su se majstori-kazandžije borile da na vreme završe dogovoreni posao, a danas retko ko svrati da poruči neki proizvod. Proizvod koji su se pravili, ovi veliki majstori radili su ručno i sa puno ljubavi prema svom zanatu.

Inače, kazandžija se bavi izradom posebnih sudova kazana i drugih predmeta od bakra. Sirov bakar se topi u pećima i teškim čekićima ga razvlači u tanke ploče. Zatim se ploče koriste za izradu finalnih proizvoda kao što su kazani za pečenje rakije, razno, uglavnom, ukrasno posuđe: džezve, poslužavnici, činije itd. Zatim se posuđe oblaže kalajem kako ne bi prilikom upotrebe oksidiralo i bilo štetno po zdravlje. Glavni alati kazandžije su: razni nakovnji, meh za duvanje vatre, čekiće, klešta, turpije i još sličnog alata potrebnog za finiširanje proizvoda.

Sa industrijalizacijom, potrebe za mnogim zanatskim proizvodima su smanjene. Danas u vreme savremene i mnogo jeftinije proizvodnje ovi zanati polako idu u zaborav.

Grad Prokuplje je u centru imao mnogobrojne zanatske radionice i bio prepoznatljiv po njima, a danas ih je sve manje. Tu su bile poređane radnje:  potkivača, kazandžija, limara, opančara, užara i drugi. Zanati u Prokuplju naročito su bujali između dva svetska rata, kada je počela da se razvija i sama varoš. Svi stari zanati opstaju većinom zbog tradicije pošto se uglavnom prenosi sa oca na sina.

Takvu jednu radnju u zanatskom delu Prokuplja koji zovu Carina, pre osamdesetak godina imao je kazandžija, otac Radmila Cvetkovića Barbuta. Zavoleo je Radmilo ovaj zanat u mladosti, pa je i danas poznati kazandžija u varoši.

„Neće svi da uče i da nastave, zavisi od vrste zanata. Ovaj zanat je težak. Kazandžija je morao da bude i limar, i bravar, i elektrovarilac i gasni varilac. To bez tri godine ne može da se nauči. Prvo je potrebna volja, upornost, zdravlje i snaga. Moj otac je uglavnom radio sudove za domaćinstva. Radili su se više kazani za topljenje masti, testije, tiganji, bakrači, šerpice, čak i tanjiri razni. Danas se najviše rade kazani za rakiju. To neće da zamre. Ja i sin danas radimo po porudžbini savremene, automatizovane kazane za industrijsku proizvodnju“ – priča Radmilo.

Danas, pored Radmila i njegovog sina Igora, u Prokuplju kazandžijsku tradiciju u familiji čuvaju još 2 porodice.
Da ovaj zanat i dalje opstaje potrudio se i kazandžija Bora Stevčić iz sela Dupci u opštini Brus. Već 17 godina on vredno pravi kazane za rakiju. Potražnja nije velika ali ipak uspe da godišnje ručno napravi oko 50 kazana.

„Da bi se napravio dobar kazan potrebno je šest do sedam dana. Od materijala najviše se koristi bakar, pocinkovani i crni lim. Naši pradedovi, dedovi i očevi su pekli rakiju u bakarnim kazanima i živeli po 80-90 godina“ – kaže Bora kazandžija.

Sve rigorozniji propisi i ograničenja u proizvodnji „veselog stroja“ u kazandžijskim radnjama vrlo brzo će dovesti da rakijski kazani postanu muzejski eksponati. Još je uvek lepo znati da postoje tradicionalni majstori kojin svojim vrednim rukama mogu da naprave i kazan i džezvu i poslužavnik i činiju. Ne daju oni još uvek da ovi zanati izumru.

SJAJNO!

  bakar, kazandzije, kazandzijski zanat, kazani, prokuplje, sjajne vesti, stari zanati, top vesti, zanatlije