SJAJNE VESTI PREDSTAVLJAJU PRVI AUTORSKI TEKST

Četvrti nastavak je pred vama, a do sada smo imali vrlo interesantne poglede na „(NE) ZASEJANU SRBIJU“. Analitičar, Predrag Martinović, je do sada predstavio istoriju naroda u pogledu poljoprivrede i razvoja, potom se u drugom delu osvrnuo na značaj poljoprovrede generalno u svetu, i u zadnjem činu pričao o poljoprivredi u Srbiji. Sada Predrag iznosi činjenično stanje poljoprivrede u Srbiji.

Stvarno stanje poljoprivrede u Srbiji

Kako je u prethodnom odeljku navedeno, zemlja je konstanta. Kao neiscrpni prirodno obnovljivi resurs mi, ljudi, nismo je ni stvorili, niti smo njeni vlasnici niti smo je, kako neki kvaziintelektualci današnjice to vole da kažu, pozajmili od naše dece, unučadi, uopšte potomaka. Međutim, ljudi se upravo ponašaju kao surovi gospodari tretirajući zemlju kao pripadnika najniže klase u najsiromašnijim državama sveta. To „silovanje zemlje“ vrši se decenijama na više različitih nivoa.

Kako svetski trendovi nalažu, tako se ponašaju i vladajuće strukture u Srbiji. Bez obzira na političke programe svih relevantnih stranaka, čak i onih stranaka koje se nazivom i programom orijentišu kao poljoprivredne, taj najbitniji segment privrede u Srbiji ne stagnira već progresivno-geometrijski biva razaran već skoro 30 godina.

Prvo neslaganje možemo uočiti u navodima samih izvora koje je autor koristio u prethodnom delu teksta. Naime, jasno je uočljiva razlika između internet stranice Vlade Republike Srbije i Republičkog Zavoda za statistiku – sajt Vlade navodi veću površinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta i ukupan broj poljoprivrednih gazdinstava nego sajt Zavoda dok tekst pod naslovom „Vlasništvo i struktura poljoprivrednog zemljišta“ koji je za potrebe narodnih poslanika i službi Narodne Skuprštine Republike Srbije izradila Biblioteka Narodne Skupštine koristi podatke Republičkog Zavoda za statistiku. Svakako čak i ovo malo neslaganje opravdava sumnju autora u, kako opštu istinitost iznetih podataka tako i dobre namere bilo koje vladajuće strukture.

Već duži niz godina vlasti u Srbiji tvrde da je Srbija stabilna i razvijena ekonomija koja nije ni imala recesionu krizu (počela 2008. slomom berze na Wall Street-u) ili koja je izašla iz recesije bez osvrtanja na propadanje ekonomije koje se dešava već 28 godina. Nakon oporavka od veštački izazvane krize u Jugoslaviji sredinom osamdesetih godina prošlog veka stabilizacijom nacionalne valute i uvođenjem njene konvertibilnosti Jugoslavija je prvo ušla u političku pa secesionističku krizu koja je rezultirala ratnim raspadom države, stvaranjem Savezne Republike Jugoslavije i uvođenjem ekonomskih sankcija našoj zemlji. Nestabilnost prourokovana ustavno-političkom krizom, građanskim ratom u zemljama bivše SFRJ te, sledstveno, izbegličkom krizom i sankcijama neoporavljena privreda i nestabilna valuta prouzrokuju hiperinflaciju kakva nije zabeležena od velike krize u Nemačkoj uoči dolaska nacional-socijalista na vlast. Monetarna reforma koju je predložio naš eminentni ekonomista prof. Dr Dragoslav Avramović a koja je na snagu stupila 1994. godine na kratko je stabilizovala finansijsko-ekonomski sistem jer je program prof. Avramovića, tada Guvernera Narodne Banke Jugoslavije predviđao reforme u svim oblastima društva a što vladajućoj oligarhiji nije išlo u prilog jer bi se, promenama Ustava i izmenama zakonskih regulativa morali odreći svih benificija koje su sami sebi dodelili. Politička kriza koja nije ni prestajala rezultirala je agresijom NATO-pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju i sedamdesetosmodnevnim bombardovanjem vojnih, infrastrukturnih i civilnih ciljeva. Pored uništenja privredne i transportne infrastrukture NATO-pakt je uticao i na fizičke, hemijske i biološke karakteristike zemljišta koristeći bombe sa osiromašenim uranijumom koje su zabranjene konvencijama OUN i EU kao i grafitne bombe koje su svojim delovanjem, osim urušavanja elektroenergetskog sistema u Srbiji izmenile polaritet između neba i tla.

Od uspostavljanja tzv. demokratske vlasti pa do danas na vlasti Srbije se vrši veliki pritisak da prihvati uzgoj i distribuciju genetski modifikovane hrane. Iako se u teoriji i praksi pokazala izuzetno štetnom globalni lobi za genetski modifikovane organizme predvođen američkom korporacijom Monsanto vrši stalan pritisak na zemlje koje nisu prihvatile GMO da to učine što pre. Ti se pritisci, pored političkih lobiranja ogledaju i u pritiscima koje za račun Monsanta na preivredno slabo ili nerazvijene zemlje vrše Svetska trgovinska organizacija (koja članstvo uslovaljava proizvodnjom i distribucijom GMO) i Međunarodni monetarni fond i Svetska banka kao i Evropska banka za privredu i razvoj (koje pri odobravanju kredita prihvataju da se ti krediti troše i nenamenski pod uslovom da odluka odnosne države o Monsantu bude pozitivna).

Kako je u Srbiiji dosta jak anti-GMO pokret koji čine, za sada, pojedinačni građani i jedan manji deo skrajnute stručne javnosti, zarad istine da u našoj zemlji Monsanto i te kako postoji autor navodi podatke sa internet stranice Agencije za privredne registre (APR) gde postoje dve firme-kćerke korporacije Monsanto:

1. Predstavništvo Monsanto Holland B.V. Novi Sad (osnovano 02.04.1999. u pravnoj formi predstavništvo stranog pravnog lica, registrovano 10.02.2006. na neodređeno vreme, sa adresom Balzakova 6, Novi Sad, PIB-om 102638056, matičnim brojem 29000115, šifrom delatnosti 8299 – ostale uslužne aktivnosti podrške poslovanju, čiji je osnivač sa 100%-nim udelom Monsanto Holland B.V. Enkhuizen, Westeinde 161 iz Holandije); i
2. Monsanto Serbia doo Novi Sad (osnovano i registrovano 10.05.2010. na neograničeno vreme u pravnoj formi društvo sa ograničenom odgovornošću, sa adresom Bulevar Vojvode Stepe 84, Novi Sad, PIB-om 106621756, matičnim brojem 20646390, šifrom delatnosti 4621 – trgovina na veliko žitom, sirovim duvanom, semenjem i hranom za životinje, čiji je osnivač sa 100%-nim udelom Monsanto Invest B.V. Iz Holandije).

Situacija u kojoj se poljoprivreda Srbije nalazi danas je veoma nezavidna. Prvi i osnovni problem je demografska struktura seoskog stanovništva. U selima koja još uvek nisu ostala bez i jednog žitelja populacija je u proseku starija od 55 godina. Uzimajući u obzir faktore nemoći i bolesti pretpostavka autora je da je radno funkcionalno oko 20% postojeće seoske populacije. Veliki broj mladih je migrirao ka većim centrima (gradovima) ili ka inostranstvu. Sledeći problem je u postojećoj poljoprivrednoj mehanizaciji. Tamo gde je ona još uvek upotrebljiva stara je u proseku više od 15 ili 20 godina. Sa svoje strane, država je učinila sve da onemogući razvoj poljoprivrede: nije dozvoljeno da proizođači sami proizvode sadni materijal, nije dozvoljeno da sami proizvode đubrivo (nekada se masovno koristilo stajsko đubrivo), insistira se na modernizaciji poljoprivredne mehanizacije koja mori biti u saglasnosti sa pravilima koja važe u Evropskoj Uniji (naime, radi se o motorima koji se koriste u mehanizaciji, poput uredbe da sva taksi vozila moraju imati evro-V motore, takve motore mora imati i poljoprivredna mehanizacija a to joj podiže cenu za nekih 30% u odnosu na cenu mehanizacije starije generacije), zabranjena je upotreba mehanizacije starije od 10 godina (tada je mehanizacija sa evro-V motorima bila stara do 5 godina što je značajno uticalo na njenu cenu), otkupne cene proizvoda su najniže u ovom delu Evrope.

To, praktično, znači sledeće: da bi ispunili zakonske okvire za bavljenje poljoprivrednom proizvodnjom proizvođači su primorani da od banaka uzimaju kredite za nabavku mehanizacije, sadnog materijala, hemikalija za zaštitu bilja, đubriva kao i goriva jer subvencija koju dobijaju od države od 20 L nafte na mesečnom nivou (!) nije dovoljna ni za kvalitetnu pripremnu obradu jednog ara za setvenu sezonu. Država je obezbedila zakonski okvir da sa plaćanjem otkupa kasni tri godine što u praksi znači da će proizvođač novac od prve godine dobiti tek u četvrtoj godini od dana prodaje, a pritom kredit mora da vraća od prvog dana inače reskira da izgubi čitavo imanje.

Subvencije i podsticaji su zakonsko pravo poljoprivrednih gazdinstava, ali kada proučite zakonsko rešenje uočavate da gazdinstva koja konkurišu za te podsticaje moraju biti isključivo tržišno orijentisana – komercijalna poljoprivredna gazdinstva koja podležu zakonima i te oblasti života. Za komercijalna poljoprivredna gazdinstva važe i drugačija poreska rešenja ali i drugačije cene kako otkupa proizvoda tako i cene po kojima se nabavlja sve što je neophodno za narednu sezonu tako da ti podsticaji, praktično bivaju izgubljeni u potrošnoj novčanoj masi. Sam iznos podsticaja je više nego uvredljiv jer je u pitanju jednokratno davanje, a hrana za tov (za šta su podsticaji predviđeni) se mora kupovati stalno.

Jedan od nedržavnih projekata koje bi autor u ovom trenutku prikazao jeste konkurs NLB banke Beograd za najbolje projekte iz oblasti organske proizvodnje i prerade hrane. Naziv konkursa je „Zeleno svetlo za zeleni projekat“. Prva nagrada je 1.000.000 RSD, druga 300.000 RSD a treća 100.000 RSD. Jedan od najbitnijih uslova za konkurisanje je projekat (koji mora da izradi projektna firma) i potvrda o sertifikaciji. Oba uslova koštaju!

Jedan od najnovijih problema koji se javljaju vezani su za izvesna rešenja u predlogu izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu i ruralnom razvoju koji je trenutno u skupštinskoj proceduri i protiv kojih su poljoprivrednici digli svoj glas. Jedan od razloga za takvu njihovu reakciju jeste prodaja zemljišta stranim ulagačima i lakša prodaja zemlje gazdinstvima u vlasništivu pravnih lica i preduzetnika. Na taj način se menja vlasnička struktura, ali i dolazi do toga da stranci postaju vlasnici strateški bitnog činioca za razvoj privrede države. Takođe, planirana budžetska sredstva za 2016. godinu u predlogu Zakona o budžetu za 2016. godinu ne donose nikakav spektakularan pomak u poljoprivredi. Postojeće subvencije i podsticaji su još niže novčane vrednosti, a uslovi za njihovo dobijanje su pooštreni.

Položaj poljoprivrednika nikada nije bio teži. Oni najbolje znaju da je zemlja neiscrpni prirodno obnovljivi resurs i možda nemaju vremena da razmišljau o uticaju poljoprivrede na nastanak država kroz istoriju razvoja civilizacije, ali vrlo dobro znaju da se od zemlje moglo preživeti i u najtežim momentima zapisane istorije. I poziciji i opoziciji puna su usta obećanja o poljoprivredi. Svi oni govore jednom u četiri godine, a prema datoj situaciji i ranije da se u poljoprivredu mora ulagati, da selo mora da živi, da je seljak bitniji od Predsednika Republike, … Pored tih najuopštenijih, demagoških izjava poljoprivredni proizvođači nikada nisu videli nikakav pomaka ka realizaciji tih obećanja.

A Srbija svakodnevno uvozi proizvode za koje ima kapacitete da sama proizvodi kao strateške – žitarice (pšenicu, kukuruz, ječam, raž,…), paradajz, papriku, pasulj, grašak, krompir, salatu, kupus, jabuku, šljivu, citrusno voće, … Za ovakvo stanje stvari nije krivo društvo kao celina kako se to javnosti predstavlja, već samo i isključivo država kao sistem jer vodi neodgovornu, nedomaćinsku politiku. Pitanje svih pitanja koje se neizostavno mora postaviti glasi:

„Zašto Srbija ne seje, zašto Srbija ne žanje?“

Nastaviće se…

  avramov dinar, dragoslav avramovic, gazdinstva, gmo, jugoslavija, nezasejana srbija, osiromaseni uranijum, podsticajna sredstva, poljoprivredna mehanizacija, predrag martinovic, raspad jugoslavije, republicki zavod za statistiku, sadni materijal, seljak, sjajne vesti, srbija, stajsko djubrivo, subvencije, top vesti, vlada republike srbije