Jani Hace – Siddharta

SJAJNE VESTI – INTERVJU – JANI HACE – SIDDHARTA

Siddharta je nastala 1995 godine. Njihov debitantski album ID našao se na prvom mestu top lista odmah posle njegovog objavljivanja 1999. Uspeh prvog albuma je bio nadmašen sa sledećim albumon Nord (2001), i sa apsolutnim rekorderom prodaje RH – (2003). Posle njega je usledio rasprodani koncert na Stadionu Bežigrad (30.000+ posetilaca). Dalje usledili su albumi Petrolea (2006) i Saga (2009). Saga je prvi album koji nije bio produciran u Sloveniji, nego je bio produciran u Los Angelesu sa poznatim producentom Ross Robinsonom. Ross se je vratio na rad sa bendom 2011 godine, da bi producirao njihov 6 album VI, koji je bio snimljen ispred žive publike na Stadionu Stožice. 2015, band se vratio sa mega hitom Ledena i sa dva albuma (infra/Ultra, 2015), koja je producirao Dejan Radičević, koji je producirao i debi album benda. 2016 je bila najjača koncertna godina do sada i band sa zanosom kreče u 2017.

Druge izdanja: Silikon Delta (2002, remix album Siddharte na kojem su radili veliki artisti poput Laibacha, DJ Umeka, Valentino Kanzyani..), Izštekani (2007, unplugged) Maraton (2007), Stadion Stožice (2011 DVD). Siddharta je poznata po izvrstnom živom nastupu, što i nije iznenađenje posle 300 odigranih koncerata. Sa istim žarom nastupaju kako u velikim halama, tajko i u malim klubovima. Njihovi koncerti su skoro uvek rasprodati. Band je pored Slovenije nastupao i u Srbiji, Hrvatskoj, Austriji, Njemačkoj, Poljskoj i Švedskoj. Koncertne prekretnice benda bile su: 2002 koncert sa simfoniskim orkestrom RTVSLO u Križankama, 2003 Stadion Bežigrad, 2005 petourni maraton u Hali Tivoli, 2011 Staion Stožice.

Siddharta su:
– Tomi M (vokali, gitara)
– Boštjan M (bubnjevi)
– Primož B (gitara)
– Jani H (bas)
– Tomaž O.R. (klavijature).

I – Umetnost vs. šund

DSR: Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

– Umetnost, pa i muzika kao deo umetnosti stalno menja svoj oblik, izraz i zvuk. Za svaki stil u istoriji muzike možemo reči, da je odraz vremena u kojem je ta muzika nastala. Za naše doba kompjuteri su postali jako bitan alat u svim segmentima, pa tako i u umetnosti. Istina je, da je stvaranje muzike postalo puno dostupnije svakome, pa i onima koji u suštini nemaju muzički background. To je u neku ruku loše, jer se stvara puno trash muzike, a u drugu ruku sa malo talenata i zanimljivom idejom i prosečan muzičar može učiniti nešto dobro i značajno. A najbitnije je da je u rukama dobrog autoru kompjuter odličan alat za produciranje muzike, znači samo produžetak njegove mašte i znanja.

DSR: Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

– Ja ne bih rekao, da je kompjuter glavni “krivac” za poplavu šund muzike. Živi se sve brže i brže, pa kroz takav način života kod mase ljudi prolazi i jako prosečna glazbena produkcija, jer puno ljudi prosto ne posvečuje puno vremena i pažnje nekakvoj malo više sofisticiranoj muzici… Ali na nama je, da ne popuštamo i tražimo uvek najbolje od sebe, pa nema veze, da li je to urađeno na kompjuteru ili bilo kojem drugom muzičkom instrumentu.

II – Analogno vs. digitalno

DSR: Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

– Čini mi se, da se ta granica lagano izbrisuje u našim ušima. Ja sam uvek cenio dobru produkciju, ali nikada nisam bio hi-fi freak kojem su “frekvencije” bitnije od glazbenog izražaja i emocije. Danas smo više manje svi navikli na zvuk mp3, koji može u svojoj punoj resoluciji biti jako pristojan zvučni medij. Ok, kada usporediš snimak iste pesme sviran na nekom prosečnom mp3 uređaju, sa možda nekim boljim vinilom sviranom na dobrom gramofonu preko dobrog pojačala, osetiti češ razliku, najviše što se tiče topline i dinamike zvuka. Ali mogu reći, da su studijski uređaji simulirani u digitalnom obliku postigli takav nivo, da čak i jako trenirano uho teško čuje razliku sa analognim uređajem istog tipa.

DSR: Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

– Ako slušamo strogo kroz uši Hi-Fi freakova, taj je boljitak pod jakim pitanjem. Ali kroz uši prosećnog slušatelja muzike, solidna je digitalna tehnologija puno dostupnija u današnje doba. To nije bio slučaj sa solidnom analognom tehnologijom pre, recimo, 30 godina. A što se tiče produkcije, čini mi se da kombinacija digitalnog i analognog pristupa snimanju muzike donosi super rezultate. Prednost digitalnog je, da se sve može memorizirati (total recall), uređaji su se smanjili i pojeftinili. Oni su postali 100% mobilniji, što je super, jer možeš stvarati i snimati bilo gde na zemaljskoj kugli.

Što se tiče same industrije, odnosno distribuiranja muzike do potrošača, tu se puno toga promenulo u veoma kratko doba. Kada sam se ja počeo baviti muzikom, postojale su samo vinil ploče, trake i kazete. Onda smo imali razdoblje CD-a, DAT kazeta, mini diskova, da bi sad došli do potpuno virtualnog distribuiranja muzike. S` toga je digitalan zapis jako promenuo način konzumiranja i prodaje albuma, singlova.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

DSR: Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja „dobrih“ muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši. I da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista? (Počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak ili još gore vokal danas svako može da peva?)

– Ne bih se složio da se smanjila potraga dobrih muzičara, samo je možda konkurencija u studijskom svetu puno veča nego nekada. Danas imaš bezbroj dobrih muzičara, koji su završili škole, imaju dostup do svih mogučih informacija online, imaju dobre instrumente pa čak i muzički ukus. Lošeg bubnjara ili gitaristu neće niko zvati na “sešn” pa koliko ti to mogao rešavati u post-produkciji. Međutim neko, ko je možda jako prosečan sada može snimati kod kuće satima dok ne postigne solidan rezultat, koji se valjda može još ispraviti sa masom digitalnog alata. Ali dobra ruka, dobar osečaj, dobar gruv i ekspresija će se uvek tražiti, jer to razlikuje izvanrednu muziku od prosečne. Prosećna će se izgubiti i nestati u digitalnom svemiru, a dobra pesma po mome ima više smisla i duži život.

DSR: Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

– Kao prvo, puno zavisi o kakvoj se muzici radi i kakav je muzički sastav, koji će snimiti pesmu. Ako pričamo o kvalitetnoj elektronskoj glazbi, može se 100% napraviti sve kod kuće, pa čak na autobusu, avionu. Samo je bitna dobra ideja i kvalitetan monitoring, koji ti omogućava, da realno čuješ rezoluciju zvuka. A za kvalitetno snimanje benda, orkestra ili vokalista, još uvek ti treba hrpa kvalitetne analogne opreme (mikrofoni, predpojačala, mikseri, kompresori…) kao nekada.

Bitan je i prostor u kome ćeš da snimaš. Ali na kraju, opet možeš isto sa puno manje opreme nego nekada, jako solidno snimiti bend kod kuće, u podrumu, odnosno bilo gde, gde ti srce poželi, jer je današnja tehnologija puno mobilnija nego nekada. Ja lično obožavam snimati na analognu traku kada je to moguće, ali je to danas na žalost sve ređe, jer ima sve manje ljudi koji se bave tim načinom snimanja. Ima neka magija u snimanju na traku.

IV – Sviranje vs. programiranje

DSR: Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

– Muzika je beskrajno more različitih stilova, emocija i načina interpretacije. Elektronska muzika može isto kao i bilo koja druga muzika biti dobra ili loša, duboka ili površna, emocionalna ili hladna. Neko, ko sa elektronskom muzikom postiže viši nivo izražaja, mora u svoj rad uložiti verovatno sličan broj časova kao na primer klasično obrazovani muzičar u simfonijskom orkestru. Samo se služe različitim načinima interpretacije. To možda za nekoga zvuči paradoksalno, ali je istinito.

DSR: Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte „običan“ slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji „otkucan“ na tastaturi računara?

– Ja to shvatam ovako, da kompjuter ne menja čoveka u muzici, nego mu samo pomaže kod stvaranja. Nekada se to više, nekada manje primeti, a najbolje je kada se uopšte ne pitaš kako je pesma snimljena, nego te samo nosi. Što kompjuter nikako ne može zameniti (za sada) je emocija i ekspresija izvođača na bini i odnos sa publikom.

V – Nosač zvuka vs. youtube

DSR: Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

– Hm, ne znam baš pravi odgovor na tvoje pitanje. Ako idemo u daleku prošlost, muzika je verovatno bila potpuno besplatna. Onda se neko setio i počeo, da traži nešto za uzvrat za svoje sviranje ili pevanje. Onda je to postao biznis. Nešto što je važilo pre 50 godina, danas menja oblik, način, svrhu. Hoću reći, da su stvari uvek nepredvidljive, pa tako i budućnost autroskih prava koja su verovatno većini muzičara jako bitna za funkcioniranje uopšte. Internet je svakako razdrmao i promenio puno toga, ali bi možda u neku ruku mogao biti najbolji mogući pregled puštanja muzike, da nisu u pitanju velike korporacije, koje vode svoju igru.

DSR: Da li je „youtube“ publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

– Ti danas možeš stvarati prijatelje i neprijatelje po čitavom svetu sa na primer samo jednom objavom pesme. Po tom pogledu Youtube je jako bitan, da ti uopšte možeš predstaviti ljudima nešto što želiš. Međutim još je tu dug put do toga, da ljudi dođu na tvoje koncerte. A magija koja se desi između izvođača i publike na koncertu, nazamenljiva je bilo kojim drugim načinom komuniciranja i konzumiranja muzike.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

DSR: Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

– Možda ali u vrlo retkim slučajevima. Ali ako radiš naprimer veći koncert ili turneju, još uvek su jako bitni svi mogući načini komuniciranja sa potencialnom publikom, znači “stara škola” – plakatiranje, radio, TV + svi moderni načini via digitalni mediji.

DSR: Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na “Going” rekla da će prisustvivati koncertu?

– Mislim da se na osnovu različitih “Going” klikova može napraviti nekakva gruba procena potencialne publike, ali svakako ne važi uvek. Verovatno zavisi od toga koliko je izvođač sam aktivan u komuniciranju društvenim mrežama.

VII – Borba za RnR

DSR: Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

– Bend je mogu reći baš aktivan. Prošle godine smo uoči proslave 20. Godišnjice Siddharte snimili 2 albuma “Infra” i “Ultra”. Na svakom se nalazi po 10 novih pesama + jedan bonus na “Ultri”. Slavlje je na puno počelo ove godine i to sa puno koncerata u Sloveniji, Hrvatskoj pa i Srbiji. Trenutno beskrajno uživamo na tim koncertima, jer imamo super repertoar koji se sastoji od dosta novih pesama i nekakvim “Best of” momentom sastavljenim od 20 godina kariere benda. Neka živi Rock’n’Roll, sa kompjuterima ili bez.

DSR: Kako trenutno izgleda rokenrol scena u Sloveniji?

– Rokenrol danas znači jako širok pojam koji zahvata mnoge stilove, koji se danas bore sa poplavom plastične muzike. Čini mi se, da u poslednje vreme postoji sve više bendova i mlađih izvođača sa zanimljivim idejama i solidnom produkcijom. Barem se na radiju čuje dosta sveže produkcije, koja daje nadu za možda neku zanimljivu scenu u budučnosti.

DSR: Da li klubovi u Sloveniji daju priliku mladim bendovima da predstave svoju muziku?

– Klupska scena se mnogo promenila od 80-ih godina. Nekada je postojalo puno entuzijasta, studentskih aktivista i slično, koji su iako sa malim prihodima mogli organizovti masu koncerata i različitih događaja vezanih za te događaje. Danas mali klubovi teško preživljavaju zbog troškova i celog sistema koji je izrazito komercijalno usmeren. Zato cenim svakog, ko se trudi održati nekakve klupske događaje, festivale i slično.

DSR: Da li pratiš rokenrol scenu u Srbiji?

– Nekada možda malo više nego danas. Ja sam odrastao uz bendove Beogradske novotalasne scene: Idoli, Šarlo, El.orgazam, Ekatarina… Posle njih nisam toliko pratio scenu, a u poslednje vreme čuo sam za bendove Repetitor, Zemlja gruva i Goblini, da nabrojim samo neke od njih, koji su na mene ostavili dobar utisak.