SJAJNE VESTI O ZAVEŠTANJU VELJKA PETROVIĆA (DEO DRUGI)

Sa posebnom, skoro dirljivom naklonosti, Veljko Petrović opisuje ovdašnje Bunjevce, onu njihovu ukorenjenost u praotačkoj odanosti oranici, njihovu čestitost, ponositost i gordost, kao i tvrdi otpor prema stalnim tuđinskim pokušajima odnarođivanja, koji ni do danas nisu završeni. Usudio bih se reći da ni somborski, ni ostali bački Bunjevci, nisu imali značajnijeg svog pisca od Veljka Petrovića. Čitav jedan ovdašnji mikro-svet, sa svim svojim posebnostima, koji bi odavno već bio zaboravljen, sačuvan je tako i afirmisan kroz njegove pripovetke.

Skoro da nema materijalnih tragova života i stvaralaštva Veljko Petrović

Mada je svojim delom Veljko Petrović ovekovečio Sombor i njegove ljude u srpskoj književnosti, ništa manje snažno nego što je Bora Stanković ovekovečio Vranje, a Ivo Andrić Višegrad i Travnik, u Veljkovom Ravangradu, danas, skoro da nema materijalnih tragova njegovog života i stvaralaštva. Za razliku od realne mogućnosti da grad načini memorijalni muzej Laze Kostića (koliko god da smo daleko od ostvarenja te ideje), male su mogućnosti da tako nešto bude učinjeno sa Veljkom Petrovićem.

Ipak, gradske vlasti trebalo bi da razmisle o mogućnosti da na primerenom mestu ovaj naš znameniti sugrađanin. On je u srpskoj književnosti najviše afirmisao Sombor, njegove ljude i okruženje. Bilo bi dobro da dobije barem dostojno spomen-obeležje, makar onakvo kakvo ima Hercegovac Jovan Dučić ispred somborskog Pedagoškog fakulteta. Inače Jovana za naš grad vezuju samo tri godine školovanja u somborskoj Preparandiji. Sombor je imenom Veljka Petrovića nazvao jednu ulicu – upravo onu u kojoj je pisac i rođen.

Njegova bista se nalazi pored bisti Laze Kostića i Janoša Hercega ovde, ispred upravne zgrade Gradske biblioteke. Njegovo ime nosi i somborska gimnazija, čiji je Petrović svojevremeno bio đak. Rodna kuća Veljka Petrovića, koja je decenijama stojala ruinirana, srušena je pre devet godina. Na njenom mestu podignuta je privatna prizemna kuća u sličnom arhitektonskom stilu, na kojoj danas stoji skromna mermerna spomen-ploča. Od 2007. g. grad Sombor i Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“ organizuju književnu manifestaciju „Veljkovi dani“. Tom prilikom dodeljuje se nagrada za celokupno pripovedačko delo „Veljkova golubica“. I to je sve. Mahom vazdušasto i nematerijalno.

Apel za štampanje Petrovićeve pripovetke i drugih tekstova motivisanih Somborom i kultnog filma „Trojica iz starog Sombora“ na DVD-u

Ali ako već nemamo legat Veljka Petrovića u Somboru (mada, uz svo uvažavanje, mislim da bi Veljkovom beogradskom legatu prirodno mesto, zapravo, bilo u Somboru), grad Sombor bi, putem Gradske biblioteke, trebalo da iznađe načina i sredstava da, barem u promotivne svrhe, budu štampane Petrovićeve pripovetke i drugi tekstovi motivisani Somborom, na sličan način kako je to urađeno pre 30-tak i više godina.

Ujedno, bilo bi dobro i da se na DVD formatu objavi sada već kultni film „Trojica iz starog Sombora“. Film je u režiji Miroslava Mike Antića, snimljen 1967. godine, sa kazivanjima Veljka Petrovića, Petra i Milana Konjovića. Takođe, današnja digitalna tehnologija pruža beskrajne mogućnosti za sakupljanje i kopiranje najvažnije građe, prepiske i fotografija. One su dovoljne da u Somboru, na nekom svima dostupnom prostoru, bude izložena stalna izložba o životu, radu i delu Veljka Petrovića.

Sombor treba da ostvari staru želju – zavet Veljka Petrovića

Želim, na kraju, da ponovim ono što sam rekao i na prvim Veljkovim danima, pre devet godina. Ovaj grad, Veljkov Sombor ili Ravangrad iz njegovih priča, treba da smogne snage i ostvari staru želju ili zavet Veljka Petrovića, prvobitno iskazane još u mladosti, u pripoveci „Potisnuti“, gde govori o sebi kao budućem stanovniku tada neuređenog, razvaljenog i izgaženog somborskog srpskog groblja, koje mu je toliko milije, kako kaže od, onih numerisanih, po planu i nacrtu, kamenom i železom omeđenih grobova što ukočeno leže, i u kome njegova nedisciplinovana srpska duša želi da bude položen, u toj žutoj zemlji, ukraj jarka, nabujalog u travuljini i zmijinom cveću, u kome zriču crni popci i u koji strmoglavo skaču bistrooke tekunice.

Istu želju iskazao je kasnije i u pismu Mladenu Leskovcu, u kome piše da će uskoro postati komšija Lazi Kostiću u somborskom groblju, i nastavlja rečima: Idem ja u moju lepu žutu zemlju na ledini Crvenki, daleko i od somborskih varmeđaša i lancoša, a još dalje od ovih živih i mrtvih Beograđana i Novosađana. Pred svršetak života, u pismu koje je ovdašnjim gradskim ocima poslao svog poslednjeg leta, piše kako bi u Somboru želeo grobnicu, skromnu ali zasebnu, za materine, očeve i Milivojeve (bratove) kosti a, već, i za ostatke nas dvoje, misleći na svoju suprugu Maru i sebe.

„Samo će te moj prah odneti kući“

Kada su mu Somborci, već pred smrt, nudili na poklon kuću u njegovom Ravangradu, odgovorio im je: „Samo će te moj prah odneti kući“. Verujem da je došlo vreme da se ova želja i zavet našeg slavnog sugrađanina ispune, da njegov zemni prah i prah njegove supruge Mare konačno prenesemo iz loše održavanog beogradskog groba u Sombor, te da neke naredne „Veljkove dane“ započnemo sa poklonom njegovoj seni, na somborskom Velikom pravoslavnom groblju, kraj stare Svetouspenske kapele, u čijoj senci počivaju Veljkov otac Georgije, mati Mileva i brat Milivoj.

Pročitajte i prvi deo zmagljenog zaveštanja Veljka Petrovića.

Veliki pozdrav iz Sombora

  bunjevci, pesnik, pripovedac, ravangrad, sjajne vesti, sombor, somborski bunjevci, top vesti, veljko petrovic, veljkove pripovetke, zavestanje