SJAJNE VESTI PREDSTAVLJAJU PRVI AUTORSKI TEKST

Da se podsetimo, u prvom činu autorskog teksa na temu „(NE) ZASEJANA SRBIJA – ISTORIJA“, Predrag Martinović je predstavio istoriju naroda u pogledu poljoprivrede, privrede, stočarstva, šumarstva, voćarstava, i drugo. U drugom delu izneo je svoj stav o značaju poljoprovrede generalno u svetum, a onda započeo sagu o poljoprivredi u Srbiji gde će danas izneti svoja razmišljanja.

Srbija i poljoprivreda

Starije generacije, u koje se ubraja i autor ove analize pamte da je velika Jugoslavija (DFJ, FNRJ i SFRJ) srpsku (Socijalističku Autonomnu Pokrajinu) Vojvodinu definisala „žitnicom Evrope“. Šta je to, konkretno, značilo?
Nakon što bi se popunile robne i ratne rezerve države ostajalo je više nego dovoljno strateški interesantnih (bitnih) proizvoda za plasman na inostrano tržište. U tom periodu naši strateški poljoprivredni proizvodi izvoženi su u najvećoj meri u Evropu. Potpisivani su međunarodni ugovori kojima su se obe ugovorne strane obavezivale, a prihodi su išli na jačanje ekonomije naše države. Uvozno-izvozni potencijali uz međunarodne kredite činili su osnovu socijalističko-samoupravnog društveno-ekonomskog uređenja Jugoslavije.

U ovom trenutku moramo postaviti osnovno pitanje:

„Ako je Vojvodina nekada bila žitnica Evrope zašto to nije i danas?“

Srbija koja je danas i teritorijano i demografski tri puta manja nije u stanju ni da održi, ni da obnovi poljoprivredni potencijal koji očigledno ima. Pitanje zašto je to tako moramo ponoviti ne još jedanput nego još bezbroj puta. Kako je krajem osamdesetih godina prošlog veka Jugoslavija postajala sve žešće političko ratište koje je na kraju preraslo u pravi građanski rat svaka oblast života je postajala političko pitanje, te ova tendencija nije zaobišla ni poljoprivredu. Pod udar nacionalistički opredeljenih političara došla je i „činjenica“ da je Srbiji ukraden poljoprivredni potencijal i preseljen u Sloveniju, kako su Hrvatska i Slovenija za male pare otkupljivale „naše“ voće, prerađivale u „svojim“ fabrikama i to prodavale insotranim partnerima. Tvrdili su kako je „Takovo“ uništeno zarad uzdizanja „Fruktala“ i ako nije postojala neka primetnija razlika u kvalitetu sokova. Ovo su samo neki primeri koji su potekli iz matične zemlje autora ove analize.

Prema Popisu poljoprivrede iz 2012. godine, a u čiju statističku obradu nisu ušli podaci sa teritorije Kosova i Metohije, ukupna površina poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji iznosi 3.861.477 ha (wVRS) odnosno 3.355.859 ha (wZS) dok poljoprivrednih gazdinstava ima 631.552 (wVRS) odnosno 631.122 (wZS). Stočni fond Republike Srbije, prema istim rezultatima iznosi 6.279.072 grla stoke (wZS) i 26.627.308 komada živine (wZS). To bi značilo da pojedinačnom gazdinstvu, bilo ono porodično ili u vlasništvu pravnih lica i preduzetnika pripada 9,95 grla stoke i 42,2 komada živine. Tehnički, ova količina domaćih životinja dovoljna je za godišnje podmirivanje potreba samo jedne porodice ali ne i za neku veću trgovinu.

Porodična poljoprivredna gazdinstva su dominantnija (628.555) i u ukupnoj korišćenoj površini zemljišta u odnosu na gazdinstva pravnih lica i preduzetnika (2.567) ali su površinski dosta mala (prosečno 2-4,5 ha) te je samim tim njihov udeo u proizvodnji značajno manji (sMŠ).

Prema podacima, FAO (Food and Agricultural Organization – podorganizacija Ujedinjenih Nacija) navodi procentualnu iskorišćenost zemljišta u Srbiji za 2011. godinu. Obradivo zemljište čini 37,7%, šume čine 31,1%, stalne livade i pašnjaci 16,8%, neiskorišćeno zemljište 11,1% dok se pod stalnim zasadom useva nalazi 3,4% zemljišta (wFAOSTAT za Srbiju). Isti izvor jasno pokazuje da je 2010. godine udeo seoskog stanovništva u opštoj populaciji nešto manji od 1/3 kao i da je Srbija 2007. godine imala najnižu poljoprivrednu a 2009. godine najnižu stočarsku proizvodnju.

Poređenja radi u tabeli koja sledi dati su osnovni podaci Narodne Republike Kine, Ruske Federacije, Holandije i Sjedinjenih Američkih Država kao i naše zemlje:

FAO dalje za Srbiju navodi da su najčešći usevi koji se gaje stočna hrana, skladišni usevi (žitarice), lucerka, kukuruz i šećerna repa a u stočarstvu najviše se uzgaja živina koja nosi najviše radi prinosa jaja, svinjsko meso i krave najviše radi mleka i mlečnih proizvoda.

Iz priložene tabele vidimo da je potencijal Srbije izuzetno veliki jer, u odnosu na razvijenije i ekonomski stabilnije zemlje sveta pod stalnim zasadom je mnogo više površine, a uz procentualno učešće seoskog stanovništva taj se procent može značajno povećati kako bi se iskoristio potencijal zemlje kao stalnog prirodno obnovljivog resursa.

Poredbena tabela nam daje značajne podatke. Ove četiri izabrane zemlje od kojih se jedino Narodna Republika Kina smatra zemljom u razvoju imaju mnogo manji procent iskorišćenosti svoje zemlje za stalne useve nego Srbija, a znatno veći udeo poljoprivrede u celini u bruto domaćem proizvodu. Ako uzmemo Kinu kao primer, ekonomski udeo poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu za 2013. godinu iznosio je 84 milijarde američkih dolara. Naravno, u pitanju su mnogo stabilnije ekonomije nego što je to Srbija, kao i prostorno veće zemlje te se za poređenje uzimaju samo procentualni odnosi ali možemo primetiti da sve zemlje sveta, bile one razvijene ili u razvoju udeo poljoprivrede u svojim BDP stavljaju na prvo mesto iz čega možemo zaključiti da je i danas, kada je tehnologija uznepradovala do nekada misaonih visina poljoprivreda zadržala svoj primat koji je imala od pradavnih vremena i da se i danas uzima osnovnom granom privrede.

Nastaviće se …

  krave, kukuruz, lucerka, mlecni proizvodi, mleko, nezasejana srbija, predrag martinovic, ratne rezerve, robne rezerve, sjajne vesti, srbija, stocna hrana, stoka, svinje, svinjsko meso, top vesti, treci cin, vojvodina, zitarice, zitnica evrope